U ovom odeljku se opisuju savremena didaktička načela o pisanju na nemačkom govornom području koja, naravno, uzimaju u obzir i razvoj didaktike na međunarodnom planu. Za novu koncepciju didaktike u poslednjih trideset godina karakterističan je upravo naziv „didaktička načela o pisanju tekstova“ (nem. „Didaktik des Texteschreibens“; didaktika pisanja tekstova), koji je zamenio stariji izraz „pisanje sastava“ (nem. „Aufsatzunterricht“). Na taj način je pojam teksta znatno proširen u odnosu na klasični školski sastav. Sledećih pet načela se smatra osnovnim savremenim didaktičkim načelima o pisanju tekstova (koja se verovatno delimično razlikuju od onoga što je bilo deo obrazovanja ponekih nastavnika maternjih jezika). Ovde ih navodimo povezujući ih odmah s nastavom maternjeg jezika, a u četvrtom poglavlju ćemo navesti dodatne specifičnosti u vezi s tom nastavom.
a) Pisanje kao socijalna delatnost: objasniti za koga i zašto se piše!
S malim izuzecima (npr. pisanje dnevnika ili spiska za kupovinu), pisanje je po svojoj suštini komunikativan čin, kojim se obraćamo jednoj osobi ili većem broju osoba da bismo nešto saopštili ili postigli. Učenici zato treba i u školi od samog početka da dožive pisanje kao socijalnu praksu. Drugim rečima, kada dobiju zadatak da nešto pišu, oni treba da znaju za koga i zašto pišu, odnosno, šta se sa tekstom događa nakon što je napisan. Kada je adresat samo nastavnik/nastavnica i njegova/njena crvena olovka, to nikako nije dovoljno. Umesto toga, nastavnik mora (eventualno u dogovoru s đacima) prilikom svakog pismenog zadatka razmisliti šta će se dalje događati s tekstom (hoće li biti pročitan ili izložen u razredu, povezan u knjigu, upotrebljen za neku vrstu korespondencije itd.).Ideje o različitim adresatima nalaze se u 12. poglavlju i moguće ih je primeniti u različitim situacijama i prilikama.
b) Povezivanje sa životom i maštom učenika, motivirajući pismeni zadaci
Teme pismenih zadataka treba povezati sa životnim okruženjem učenika, ali i s njihovim željama, snovima i maštom. Da bismo uspostavili takvu vezu, neop- hodno je prvo zadatke oblikovati na odgovarajući, motivirajući način. U ovom priručniku nalaze se broj- ni primeri i predlozi, počev od jednostavnih, nezahtevnih pismenih igara do zahtevnijih projekata. Sem toga, neophodna je i (uglavnom usmena) prethodna tematska priprema i saglasnost učenika. Konkretni zadaci, očekivanja i kriterijumi prema kojima se učenici orijentišu moraju biti jasni i nedvosmisleni. Priprema i detaljno planiranje pismenih zadataka s obzirom na temu i na adresate danas se neosporno smatra delom profesionalnosti nastavnika.
c) Prošireni pojam vrstâ tekstova, mediji i funkcije pisanja
Ranije se u školama obično pisalo o doživljajima ili se prepričavalo, dok danas učenike pripremamo za pisanje mnogo šire palete različitih tekstova, u skladu sa realnim životom: učenici treba da popunjavaju formulare, pišu izveštaje, SMS-ove, pisma, plakate, jednostavne pesme, zahteve, izmišljene priče, priče u slikama itd. Pritom treba koristiti i nove medije kao što su kompjuteri i mobilni telefoni i sve ono što se uz njihovu pomoć može pisati (obrada teksta, e-mail, SMS, blog, chat itd.). Sve ovo moguće je raditi i na nastavi maternjeg jezika i omogućava izvođenje zanimljivih pismenih projekata, što pokazuju i primeri navedeni u praktičnom delu.
d) Uvedeno (vođeno) i slobodno (podstaknuto) pisanje
Da bi pismeni izražaj bio efektivno poboljšan, potrebno je zadatke podeliti na uvedene (vođene) i slobodne (podstaknute) situacije.
Kod uvedenog ili vođenog pisanja u središtu paž- nje je izgradnja i nadogradnja jednog dela jezičkih kompetencija (npr. fond reči, započinjanje rečenice, različiti sintaktički modeli, strukturiranje teksta). Đaci dobijaju manje-više detaljno opisane zadatke i uputstva, koja treba da primene. Jedan izuzetno didaktiziran oblik je tzv. metoda skela (engl. scaffolding), po kojoj se učenici strogo pridržavaju unapred određene strukture teksta koju variraju samostalno odabranim sadr- žajima i na taj način proširuju svoje pismene kompetencije (npr. pisanje varijante pisma tako što se menja adresat, „paralelne priče“ u kojima se, recimo, jedan lik, mesto ili neka stvar iz predloška zamenjuje nečim drugim). Učinkom ovakvih vežbi kod jezički slabijih učenika bavimo se posebno u 4. poglavlju; upor. i više praktičnih predloga u delu III.
Pod slobodnim ili podstaknutim pismenim zadacima podrazumevaju se situacije u kojima učenici dobijaju podstrek za neku temu ili pismeni projekat (npr. putem usmenog uživljavanja u neku zamišljenu temu, ili putem prethodnog razgovora pred pisanje nefikcionalnog teksta), bez obaveze da se striktno pridržavaju nekog određenog obrasca. Ovde je važno jasno formulisati očekivanja i eventualne kriterijume. – Potpuno slobodne teme za pisanje, bez uživljavanja i pripreme („sad imate pola sata da nešto napišete“), preopterećuju mnoge učenike. U vezi sa slobodnim pisanjem takođe je važno ohrabriti učenike da i van škole pišu na maternjem jeziku (pisma, dnevnik, e-mailove i sl.).
e) Orijentacija na proces pisanja i eksplicitno pojašnjenje strategija za pisanje
Kada misle samo na „gotov proizvod“ koji treba da predaju, učenici se često osećaju preopterećenim. Fokusiranje na proces pisanja ovde može biti od pomoći. Đaci treba da nauče koje strategije im pomažu da proces pisanja podele na pregledne delove koje će raditi smislenim redosledom. Važni koraci su: nalaže- nje ideja / aktiviranje predznanja – planiranje strukture teksta – sastavljanje teksta – prerada teksta – prezentacija teksta. Da bi istinski ovladali ovim strategijama, izuzetno je značajno njihovo neposredno prenošenje. Tehnike i strategije učenja u delu II služe upravo tom cilju. Najvažnije od njih su predstavljene na dva radna lista koje đaci mogu koristiti od otprilike 4. razreda.