Pisanje i čitanje na prvom, maternjem jeziku je za mnogu decu i mlade, čiji su roditelji ili bake i dede emigrirali, teško ili čak nemoguće. Ukoliko se na ovim sposobnostima ne radi u školi, ta deca i mladi ostaju analfabeti za sopstveni prvi jezik. Ako jezikom svoje zemlje porekla vladaju još samo usmeno i pritom naj- češće govore samo dijalekat, oni gube dodir sa pismenošću. Tako narasta opasnost da se, pre ili kasnije, izgubi dodir s prvim jezikom, čime se gubi i važna posebna kompetencija, kao i integralni deo bikulturalnog identiteta. Jačanje bilateralnih kompetencija (čitanje i pisanje i na svom prvom jeziku) tako postaje značajan zadatak i u smislu potpunog, uravnoteženog razvoja bikulturalno-bilingvialnog identiteta.
U razvoju ovih kompetencija nastava maternjeg jezika (u Švajcarskoj: „HSK-škole“) ima odlučujuću ulogu. Ona predstavlja, posebno za decu iz manje obrazovanih porodica, manje-više jedinu instancu za učenje maternjeg jezika u standardnom i pisanom obliku, što je preduslov sticanja potpune dvojezičnosti – dvojezičnosti koja obuhvata i pismenost.