O orijentaciji na kompetencije kao važnom principu aktuelne pedagogije detaljno govore poglavlja 2, 5 i 9 u priručniku „Osnove i polazišta“. Za temu ovog priručnika važne su pre svega tri kompetencije:
a) Kompetencija opažanja, ovde proširena kompetencijom priznavanja: Reč je o kognitivnom razvoju čulno-emocionalne sposobnosti opažanja spoljnog i unutrašnjeg sveta svim čulima, razvoju unutrašnjih slika i shvatanju sebe kao dela komunikacionog procesa. Učenici su sa svojim osećajnim svetom i načinima sticanja kompetencija ozbiljno shvaćeni i priznati.
b) Refleksivna kompetencija označava razvoj kognitivne sposobnosti da se uz pomoć jezika, odnosno, apstraktnih pojmova shvate, tematizuju i reflektuju sve veće povezanosti.
c) (Komunikativna) kompetencija delanja označava sposobnost da se ono što je opažano i reflektovano izrazi putem komunikativnog delanja u sopstvenom životnom okruženju. Na taj način individua može uticati na svoje okruženje i razviti nove oblike izraza i nove perspektive delanja.
Prema Holcbreheru (Holzbrecher, 1999/2009; vidi bibliografiju), interkulturalna kompetencija označava povezivanje nivoa subjekta sa nivoom životnog okruženja i društva u cilju sticanja iskustva samodelotvornosti. Tek ta poslednja, četvrta kategorija omogućava razvoj novih obrazaca opažanja, refleksije i delanja.