Usmeno izražavanje je, pored pismenog, druga velika oblast korišćenja jezika. (Preciznije, ono je prva takva oblast: kako u istoriji čovečanstva, tako i u istoriji gotovo svake individue, kulturne tehnike pisanja i čitanja pojavljuju se tek nakon duge faze isključivo usmene komunikacije.)
Usmeno izražavanje obuhvata aspekte slušanja i govora. Oni se odnose na receptivnu (slušanje i razumevanje slušanog) i produktivnu stranu (govor) usmene komunikacije. Time se posebno skreće pažnja na činjenicu da podsticanje slušanja igra jednako važnu ulogu u razvoju komunikacionih kompetencija.
Rad na oblasti usmenog izražavanja podrazumeva poštovanje određenih pravila, ali se ne odvija nezavisno od podsticanja pismenosti. Naprotiv, međusoban odnos te dve velike oblasti može biti opisan kao cirkularan: ono što se učilo u oblasti usmenog izražavanja isplaćuje se zatim i u pismenom izražavanju, kao što i, obrnuto, dobro razvijeno pismeno izražavanje ima uticaja na diferenciranost usmenog izraza.
U specifične karakteristike usmene upotrebe jezika ubrajamo sledeće tačke, koje su važne i za rad u školi:
- U situaciji usmene komunikacije učesnici razgovora su po pravilu u isto vreme na istom mestu. Tako je moguće korišćenje mimike i gestikulacije, kao i neverbalnih, situativnih signala (npr. upućivanje na neku osobu u blizini, ili na oblačno nebo). Ova sredstva potpomažu razumevanje, što je u pogledu tečne komunikacije smisleno i funkcionalno. U situacijama pismene komunikacije, u kojima su koraci „pisanje“ i „čitanje“ vremenski razdvojeni i mogu putem prerađivanja i ponovnog čitanja biti ponavljani, sve je potpuno drugačije. (Posebno mesto, kojim se ovde ne bavimo, zauzimaju telefonski razgovori, ili pismeni chatovi.)
- U jezičkom pogledu, usmena komunikacija sledi sopstvena pravila koja se razlikuju od pravila pisanog jezika. Nepotpune rečenice, prekidi rečenica, ponavljanja, povremeno menjanje jezika (npr. sa prvog jezika na jezik škole, ili sa standarda na dijalekt), asocijativni govor itd. normalne su pojave u usmenoj komunikaciji i ne ometaju, ili samo retko ometaju svakodnevni razgovor. U slučaju „kultivisanog“ usmenog izražavanja, recimo prilikom referata u školi, važe strože norme koje se više orijentišu na pismenost. Ali, i tu bi svakako bilo pogrešno od učenika očekivati da govore kao „s papira“. Istovremeno, to nikako ne znači da treba odustati od prilika za trening u kojima se sasvim svesno uvežbava negovani usmeni stil i čije praktikovanje se može sprovesti u motivirajućim kontekstima (scenske predstave, referati itd).