Napomene:
- O nevođenom, spontanom prepričavanju ličnih doživljaja i iskustava ovde nećemo govoriti, jer to svakako treba da ima svoje mesto u školi. To se može odvijati u situacijama kao što je npr. pričanje ukrug (vidi gore br. 17), ili potpuno neplanirano, kada je neophodno tematizovati neki problem, neko važno iskustvo ili radostan događaj.
- Podrazumeva se da se ni od jednog deteta ne očekuje „serviranje“ ličnih osećanja, doživljaja ili iskustava. Jedna od osnovnih odlika „ličnog pripovedanja“ je to da ono mora biti dobrovoljno. Međutim, ako neko dete tokom dužeg vremenskog perioda uvek ćuti, N treba da razmisli o razlozima i mogućnostima da se to izmeni.
Tok:
- U situacijama u kojima treba razgovarati o ličnim mislima, iskustvima i osećanjima, N može dati prvi impuls tako što će, recimo, na tablu zapisati pitanje o kojem će se diskutovati. Primeri takvih impulsa:
- Naravno, i neki U može dati inicijalni impuls za vežbu.
- Slike i fotografije takođe mogu biti dobri impulsi za razgovore o ličnim temama.
- Dobra ideja je da se predlozi za časove ličnog pripovedanja skupe u koverat (eventualno anonimno).
- Pre nego što počne istinska diskusija, đacima treba dati nekoliko minuta da zapišu svoja razmišljanja i eventualno jezičke probleme. Upor. i gore br. 10 (Priprema za razgovor).
- Pre razgovora će možda biti neophodno i
1. razjasniti jezička pitanja (pojmovi na prvom jeziku),
2. predložiti nekoliko delova rečenica ili jezičkih sredstava koja ovde mogu biti dobro upotrebljena (izrazi poput „po mom mišljenju…“, „ja pre mislim da…“) i
3. još jednom podsetiti na najvažnija pravila za razgovor, npr. „pažljivo slušam“, „nikome se ne smemo podsmevati zbog njegovog/njenog mišljenja“, „nikoga ne prekidam“ itd. (upor. gore br. 9). - Diskusiju o pitanjima je moguće prvo voditi u parovima, ili odmah u većim grupama (isti školski nivo, ili ceo razred).