1. Đorđe Damjanović: Kako sam postao nastavnik maternjeg jezika u dopunskoj školi u Beču
Đorđe Damjanović je poreklom iz Bosne i Hercegovine. U Beču živi 22 godine i skoro isto toliko dugo radi kao nastavnik u dopunskoj školi za bosanski/hrvatski/srpski jezik.
Pre nego što sam došao u Austriju stekao sam diplomu tehničkog obrazovanja u Hrvatskoj i predavao sam taj predmet u Zagrebu. Jugoslaviju sam morao napustiti zbog rata i tako sam 1992. došao u Beč. Moj život tamo prve godine, kada sam radio kao nastavnik za izbegličku decu u Beču, bio je po mnogo čemu sličan životu mojih učenika, čak identičan. Bio sam izbeglica, baš kao oni. Nisam hteo da napustim zemlju, nisu ni oni – morali smo. Oni nisu znali nemački – nisam ni ja. Slučajno smo smo se sreli u jednoj učionici. Zaposlio sam se u jednoj osnovnoj školi, gde su proverene samo moje kvalifikacije za nastavnika tehničkog. Ali, onda su mi rekli da treba da predajem i austrijsku istoriju, geografiju i ostalo – na maternjem jeziku mojih učenika. Iako sam loše znao nemački, imao sam samo austrijske udžbenike na raspolaganju. Prilikom pripremanja tih časova ja sam u najkraće vreme naučio toliko mnogo kao nikada ranije. Svi smo bili učenici. Iako su počeli kao „autsajderi“, moji đaci su našli svoj put, mnogi od njih su napravili i univerzitetske karijere. Već naredne godine sam preuzeo posao pravog nastavnika jedne dopunske škole čiji je glavni zadatak očuvanje maternjeg jezika. Predavao sam maternji jezik i u obliku integrativne nastave i u obliku kurseva. Najveći izazov su predstavljale ogromne razlike kod mojih đaka u poznavanju maternjeg jezika, a radili smo praktično bez ikakvih udžbenika. Rad je bio moguć jedino zahvaljujući pomoći kolega iz tima, bečkog Gradskog školskog saveta, Ministarstva za obrazovanje i našoj dobroj povezanosti. U vrlo kratkom roku je čak i onim kolegama i koleginicama koji su bili skeptični prema nastavi maternjeg jezika postalo jasno da sam im potreban ne samo u razredu i u školi, nego i na roditeljskim sastancima i uopšte za komunikaciju sa migracionom zajednicom. Višejezičnim razredima neophodni su višejezični nastavnici. Nakon 20 godina došli smo dotle da nastavu izvodim zajedno sa svojim nekadašnjim učenicima!
2. Hyrije Sheqiri: Biti nastavnik maternjeg jezika u dopunskoj školi: zadatak koji se obavlja s ponosom i odgovornošću
Hyrije Sheqiri [Hirije Šećiri] je sa Kosova. Od 1995. živi u Švedskoj, gde je prvo u Ronebiju i Karlskroni bila zadužena za nastavu albanskog u dopunskoj školi, a od 2007. radi u Karlshamnu.
Sećanje na početak mog rada kao nastavnice u dopunskoj školi u Švedskoj izaziva u meni jake emocije iz više razloga. Kao prvo, to je bilo vreme rata na Kosovu. U izbegličkim logorima bilo je mnogo albanske dece. Iako većina njih nije imala dozvolu boravka, priznato im je pravo na pohađanje škole na maternjem jeziku. Mnoga deca su bila traumatizovana ratom i progonima, švedski niko nije znao. Sporazumevanje s novim, švedskim društvom i školom bilo je izuzetno teško, čemu su doprineli novi običaji i način komunikacije koji nisu poznavali. Zato ne čudi što su rado dolazili u školu maternjeg jezika i što sam im ja bila ne samo nastavnica, nego pomalo i majka, savetodavka, sestra, psiholog i prevodilac! Ukratko: ja sam za njih predstavljala njihov jezik, kulturu i domovinu. I ništa me nije mimoilazilo – njihova ljubav, njihov bol, njihove brige i njihova čuđenja. U središtu je ipak stajala moja uloga nastavnice maternjeg jezika, kojoj sam se potpuno posvetila. Rad je bio naporan, težak i odgovoran, ali i lep i zadovoljavajući.
Posebne napore sam morala da ulažem u pravljenje nastavnog materijala koji ne samo odgovara takvoj nastavi, nego je usklađen sa švedskim nastavnim programom (škole maternjih jezika su u Švedskoj deo regularne nastave i podležu regularnim nastavnim planovima). Kao predložak nastavnog materijala koji smo sastavljali služili su nam uglavnom švedski školski udžbenici i materijali. Nije bilo lako prilagoditi ih našim potrebama i ciljevima, to je zahtevalo profesionalan pristup. Potrebne kompetencije sticali smo najčešće kroz svakodnevni blizak kontakt sa švedskim kolegama, ali i kroz saradnju s nastavnicima dopunskih škola za druge grupe jezika.
3. Birsen Yılmaz Sengül: Sve je za mene bilo drugačije…
Birsen Yılmaz Sengül [Birsen Jilmaz Sengil] je poreklom iz Turske. Od pre tri godine živi u Nirnbergu, gde radi kao nastavnica u turskoj dopunskoj školi.
Sve je za mene bilo drugačije u poređenju s nastavom u Turskoj!
U svakom razredu su bili učenici različitog uzrasta. Nastava turskog se odvijala u popodnevnim satima, posle „normalne“ škole. Neka su deca zbog toga bila gladna i dekoncentrisana. Mnoga jednostavno nisu imala volje da posle pet ili šest sati nastave prionu na učenje turskog tokom dodatna dva sata.
Pohađanje dopunske škole je bilo, a i danas je dobrovoljno, što za posledicu ima to da mnogi učenici dolaze neredovno ili uopšte ne dolaze. Mnogima je zanimljivije da se napolju igraju s drugarima ili se zabavljaju u produženom boravku. Ali i kod onih koji su dolazili poznavanje maternjeg jezika je bilo veoma loše. Razlog tome je činjenica da se kod kuće retko govori maternji jezik, a čak i kad se govori, ne koristi se standardni jezik. Mnogi roditelji ni sami ne vladaju dobro turskim, često čak ni svakodnevnim jezikom, iako toga nisu svesni.
S obzirom na to da dopunska škola nije obavezna i da nije povezana s ocenama u regularnoj školi, motivacija i angažman većine učenika su slabi. Zbog toga sam pokušala da pobudim njihovo interesovanje tako što sam početak nastave koncipirala kao igru. Prvih 15 minuta svakog časa pretvarala sam u igru i na taj način pravila blagi uvod u učenje turskog. Tražila sam i izmišljala različite igre koje deci pomažu da bolje razumeju i uče jezik. Na ovaj način sam postigla da njihova motivacija poraste, počeli su redovnije da dolaze na nastavu, a vremenom je čak porastao i broj đaka.
Ipak, u svemu postoji još jedan problem: nas niko nije shvatao, niti nas sada shvata kao prave nastavnike – ni roditelji, ni učenici, a ponekada ni bavarski nastavnici u redovnim školama. Mene su ljudi već pitali jesam li prava nastavnica, ili tek neko ko jednom sedmično drži kurs turskog. Razlog ovom potcenjivanju je najverovatnije pre svega u tome što mi ne delimo „zvanične“ ocene, odnosno, te ocene ne ulaze u svedočanstva regularnih škola. Tako je i učešće roditelja u celom procesu minimalno, baš kao i njihovo dolaženje na roditeljske sastanke. Čak i neki nastavnici u regularnim školama smatraju da su dopunske škole nebitne, a neki čak doslovno preporučuju roditeljima da decu ne šalju u te škole, jer će inače „pomešati“ jezike.
Sem toga, susrela sam se sa još nekim problemima na koje u Turskoj nisam nailazila, kao što je, recimo, velika razlika u poznavanju maternjeg jezika među učenicima. Tako može da se dogodi da je, npr., znanje deteta u petom razredu na nivou drugog razreda. Mi smo, istina, od turske države dobili nastavna sredstva, ali ih nije lako prilagoditi tako heterogenim sposobnostima učenika. Novo je za mene bilo i to što sam svakog dana morala da radim u drugoj školi. Sve to otežava uspostavljanje kontakta sa nastavnicima nemačkog. A na samom početku mog rada u dopunskoj školi morala sam, naravno, i da se snađem u nemačkom školskom sistemu i da razumem kako je strukturisan.
4. Hazir Mehmeti: Stari i novi izazovi
Hazir Mehmeti je poreklom s Kosova. U Beču živi 17 godina, gde od 1999. radi u više dopunskih škola kao nastavnik albanskog jezika.
Kada sam u Beču počeo da radim kao nastavnik u dopunskoj školi, u mojim razredima je bilo mnogo dece izbeglica. Pored problema i trauma izazvanih političkom situacijom, bilo je i određenih metodičko-didaktičkih teškoća. Moji ondašnji đaci su u domovini bili navikli na nastavu koja je u poređenju s austrijskom bila metodički drugačija i mnogo jednostavnija. Nastava koja povezuje teme iz više predmeta, praktično učenje, orijentisano na konkretizaciju, bilo im je potpuno nepoznato, oni su bili navikli pre svega na pasivnu konzumaciju frontalne nastave u velikim razredima.
Ovde u Austriji je kontakt nastavnika s učenicima potpuno drugačiji, moguće je sa decom raditi individualno i približiti im se. Ja sam se sa tim drugačijim pristupom, sa glavnim ciljevima i metodama upoznao pre svega na seminarima za nastavnike dopunskih škola. To je znatno doprinelo mojoj integraciji kao nastavnika u Austriji. Jedan od najvažnijih elemenata tog procesa je razmena iskustava s kolegama i koleginicama.
Poseban izazov predstavljao je rad u „sistemu više razreda“, tj. sa grupama učenika različitog uzrasta i znanja. Predavanje u takvim heterogenim razredima podrazumeva posebne metode i pedagoške principe, specifično i zahtevno planiranje nastave i veliku dozu kreativnosti. Moji đaci su uvek najviše voleli da uče kroz igru, što zvuči jednostavnije nego što jeste i još uvek za mene predstavlja izazov.
Metode koje su se pokazale plodnim su, recimo, dvojezično učenje, koje pospešuje razumevanje, učenje uz pomoć muzike i metoda preuzimanja uloga, s kojom sam na više načina imao dobra iskustva. U „nabavljanje“ nastavnog materijala danas u velikoj meri uključujem same učenike (pretrage interneta i biblioteka), a i sam koristim internet na albanskom i nemačkom.
5. Valeria Bovina: Saveti za nastavnike-novajlije
(upor i pogl. 12)
Valeria [Valerija] Bovina je iz Bolonje u Italiji. Od 2009. radi u Cirihu kao nastavnica italijanskog u dopunskoj školi.
Prva godina u novoj zemlji, novom školskom sistemu, novoj školskoj kulturi, u novim strukturama je – teška! Pokušala sam da sistematizujem svoja iskustva u Cirihu i da ih pretvorim u niz preporuka. Možda mogu da pomognu kolegama i koleginicama koji tek počinju, da im početak napornog ali lepog rada u dopunskim školama ne bude suviše težak.
Saveti za komuniciranje s direktorima (i, u zavisnosti od strukture, sa drugim školskim institucijama)
- zakažite sastanak da biste se predstavili
- pokažite spremnost i zainteresovanost za kooperaciju
- informišite se o školskim raspustima i drugim slobodnim danima (sportski dan, ekskurzije, usavršavanja itd.)
- informišite se o internim običajima i navikama u školi (zbornica, mašina za kafu, zatvaranje vrata …)
- informišite se o organizacionim pitanjima i infrastrukturi (gde se kopira materijal, kako treba da izgleda učionica kada iz nje izlazite i sl.)
- vodite računa o tome da dobijete adekvatnu učionicu (ponekad se za dopunske časove dobiju neodgovarajuće prostorije, jer „strana“ deca sve diraju i glasna su…)
- u slučaju konflikta obratite se instituciji zaduženoj za koordinaciju dopunske nastave (konzulat, udruženje nastavnika…), lokalnim obrazovnim institucijama ili sindikatu
Saveti za komuniciranje sa službom za održavanje
(Rukovodilac službe za održavanje škole je često jedna od najvažnijih osoba u školi, nikako nekakav podređeni radnik!)
- zakažite termin da biste se predstavili
- upoznajte se sa kućnim redom i pridržavajte ga se (koja pravila važe za dvorište, igralište, jelo i piće u učionicama, smeće…)
- uzmite ključeve škole i dobro ih čuvajte
- izvinite se ako se dogodi neka nezgoda…
Saveti za komuniciranje sa nastavnicima regularne nastave
- predstavite se nastavnicima u zbornici ili prilikom nekog sastanka, nađite i negujte kontakte
- pokažite interesovanje i spremnost za saradnju
- pokažite da škola dobija na raspologanje jednog specijalistu za određeni jezik i kulturu
- nemojte se demoralisati ako su domaći nastavnici u početku suzdržani i distancirani i ako vama ovlada utisak da ste „nevidljivi“
- raspitajte se o mašini za kafu, aparatu za kopiranje i sl.
- pokušajte da objasnite funkciju i značaj dopunske škole i pozovite zainteresovane na razmenu i obostrano posećivanje časova
Saveti za komuniciranje s roditeljima
- negujte kontakt s roditeljima putem razgovora i roditeljskih sastanaka (najmanje dva godišnje)
- predstavite sadržaj, ciljeve i način rada na svojim časovima
- objasnite važne pedagoške didaktičko-metodičke aspekte
- razgraničite ulogu roditelja od uloge nastavnika (= stručnjak za nastavu!)
- uprkos eventualnoj kritici, budite uvek fer, mirni, otvoreni, ali i jasni i određeni
Saveti u vezi s usavršavanjem i kulturnom ponudom
- informišite se o ponudama za usavršavanje i koristite ih (ponude pedagoških akademija, obrazovnih institucija itd; informacije možete eventualno dobiti i u upravi škole)
- po potrebi idite na kurseve jezika zemlje domaćina (važno za integraciju i saradnju!)
- obavestite se o kulturnom životu u gradu u koji ste došli (kulturni program, muzeji, biblioteke, udruženja, priredbe, ponuda za đake…)
Pre i posle nastave…
- budite u učionici najmanje 10 min. pre časa (tako obezbeđujete vreme da sve pripremite)
- posle časa obavezno sve vratite na svoje mesto, tako da učionica izgleda onako kako ste je zatekli (tabla, klupe, pod…)